KONTAKT - 0648779446

Novo!!!

Igor Vasic Loznica

Најлепши дани су ђачки, 

у Антиној Основној школи,

овде се са љубављу живи,

учи, машта и воли.

Искуством, знањем и радом

испуни наше школске дане,

љубављу својом и бригом

путоказ животу даје.

И када године прођу,

кад кестен пусти младе гране, 

срцима нашим ћеш бити

место љубави трајне.

КРАТАК ИСТОРИЈАТ ШКОЛЕ – 216 ГОДИНА ПОСТОЈАЊА

Прва Лозничка школа основана је крајем XVIII века, тачније 1795. године. Тршићанин Гргур Гргуревић је отворио школу у Лозници у коју је кренуо највећи реформатор српског језика Вук Стефановић Караџић. У књизи „Народне школе у Србији од 1804.до 1815.“ године, Андра Гавриловић каже да је тада у Србији било 40 школа, 15 по градовима и 25 по селима.
Од 1813. до 1815. године, у време пропасти Првог и почетка Другог српског устанка , прилике нису дозвољавале било какав рад у просвети, а ни, све до 1834. године када Јадар излази из оквира Босанског пашалука и постаје саставни део Кнежевине Србије.
1840. године Попечитељство Просвештенија ( министсарство просвете ) гради нову школску зграду у самом „граду“ где се и данас налази. Иначе, зграда је подигнута и делимично заслугом првог лозничког учитеља Петра Шаркића родом из Боровa у Славонији.
По подацима из 1836. године Лозничка школа је имала 32 ученика, а школске 1858/59 отворена је Основана женска школа која има укупно 75 ђака. У периоду од 1838 до 1914.у Јадру су отворене школе у скоро свим селима, тако да их је закључно са 1914 било 16.
Непосреднa угроженост ратним операцијама у Првом светском рату испољена је већ од прввих дана Битке на Дрини која почиње 12. августа 1914. године. Већ тог дана Лозница је бомбардована, а међу првим зградама порушена је зграда школе. Окупационе школе отваране су по Србији 1916. године  а ослобођењем Лознице 2. новембра 1918. године школовање српске деце је настављено, а након десет године донета је одлука о подизању нове школске зграде ( 1928 године ).
Рађена је према пројекту који је одобрен од Министарства просвете. Архитектонски је замишљена као „зграда за будућност просторно и естетски ишла је испред свог времена. Два велика и светла ходника у приземљу и на спрату, осам учионица, светлих и са тако постављеним прозорима да се може брзо и лако проветравати, две канцеларије, стан за управљање и омања сала са позорницом, и све то у форми слова П , са прозорским избочењем зида на челу, учинили су пројекат архитектонским привлачним и савременим тако да се могло рачунати да ће зграда у потпуности задовољити школске нормативе у наредних 50 година“
.           У периоду од 1930.до 1941. године, многа деца су уписана у Лозничку четвороразредну школу, али школовање нису завршили. Други светски рат прекида развој школства у Јадру и , привремено зауставља рад основне Лозничке школе.
Све до 1932. године школа није имала име, а од 6.децембра 1933.године школа носи назив „Народна основна школа Вука Караџића у Лозници“.
У првој послератној школској 1944/45 године основна школа у Лозници има уписана 623 ђака.
            1951. године Савет за просвету и културу Лознице донео је одлуку о отварању осмогодишње школе која од те године носи има великог српског војводе из Првог српског устанка Анте Богићевића, који се највише истакао у одбрани Лознице 1810.године као командант одбране града од Турака.
1954.године из школе „Анта Богићевић“ се издваја нова лозничка школа „Јован Цвијић“, 1956.године „Жика Поповић“, 1965. године одељење у Лозничком пољу припојено је основној школи „Вук Караџић“ 1968. године основна школа „Анта Богићевић“ добија највеће признање града Лознице, награду „23. септембар“.
            У школској 1985/86 години почели су радови на изградњи нове школске зграде која је предата у употребу у септембру 1986. године.У новој школској згради изграђено је 6 специјализованих кабинета, за физику, биологију, хемију и вишенамески хол са позорницом.Три године касније изграђена је и фискултурна сала чиме је употпуњена комплетност  школског објекта.
            1987.године у школи је боравио амбасадор Краљевине Норвешке који је у летопису записао: „Било је посебно лепо, пријатно да посетимо Лозницу и ову модерну, лепу школу са пуно паметних ученичких глава“
Колектив и ученици Основне школе „ Анта Богићевић“ увек су, међу првима у Јадру и Србији, прхватили акције које се воде на плану осавремењивања наставе, настојећи да примене у настави иновације и поступке савремене школе. Тако су, од 1984.до 1987. године учествовали у међународном пројекту УНЕСКА „КОДИЕСЕЕ“.Пројекат се бавио „развојем креативности на школском нивоу, артикулацијом између различитих нивоа облика образовања, интеракцијом између образовања и рада и новим тенденцијама у образовној структури“.
Ученици школе обележили су многе значајне датуме српске историје и културе: стогодишњицу Првог српског устанка (1904), десетогодишњицу Битке на Куманову (1912), двадесетогодишњицу пробоја Солунског фронта (1938) итд.
Најзначајнији ученици школе су свакако Вук Стефановић Карадзић и Јован Цвијић а поред њих школа је дала више доктора наука и небројено много академски образованих Лозничана.
            Школа је 1995. године  прославила 200 година постојања а тиме обележила редак јубилеј, не само у Подрињу него у читавој Србији, јер је само 8 школа по тадашњим подацима постојало у форми световних школа. У годинама јубилеја средствима Министарства просвете реновирана је „стара школа“ из 1928. године и због свог значаја на плану развоја просвете и архитектуре у Србији тог времена проглашена је данас заштићеним спомеником културе у Републици Србији.
Иначе, школа се налази на истом месту као и пре 200 година, на узвишењу са кога се види добар део Лознице, одакле пуца поглед на Дрину и где су се у прошлости одиграле најзначајније битке у Првом српском устанку. И данас, око школе постоје „шанчеви“- утврде од земље које су подигли устаници у борби против Турака.
Једна од највреднијих реликвија школе јесте „Летопис“ које се води од 1919.године и који је чувар свих промена које су се дешавале у школи до данас. Заиста је вредно поштовања листати странице од пре 90 година које најаутентичније говоре о свом времену. Од модернијих издања треба свакако поменути монографију школе „Два века Вукове школе 1795-1995“ која је издата поводом  два века школеи која уз обиље података говори о развитку просвете у Лозници и Јадру у протеклих 200 година.
Школа има и свој лист који излази годишње под називом „Ученик“ и који прати годишња догађања у школи-­ успехе на такмичењима, рад секција, сарадњу са другим школама, одласке у пензију итд. Иначе, по подацима из „Летописа“ ово је први ђачки лист који је изашао у тадашњој Југославији, а редакцију чине ученици заједно са проф. Српског језика. Први број листа „Ученик“ изашао је 1.12.1954. године.
Захваљујући наставницима музичке и ликовне културе школа има свој амблем и химну која је постала идеал ученицима многих генерација.. 
1996. године одржано је Савезно такмичење из математике што је било још једно од признања укупном раду школе. Када су признања у питању, најзначајнија су свакако „23.септембар“ града Лознице из 1968. године и, „Златни знак Црвеног крста Србије“ 1985. године а бројне захвалнице и дипломе тешко је и набројати.
Иначе, од 1995. године уведена је интерна, незванична награда за ученике „Ђак генерације“ коју су до данас понели најбољи ученици својих генерација.
Школа данас има 31 одељењe и око 830 ученика. Наставни кадар чини 52 наставника и учитеља, настава се одвија у две зграде, у „старој“ где прва знања стичу ученици до четвртог разреда и у новој где се изводи кабинетска настава од 5-8 разреда. 
У школи су током протекле две године значајно побољшани услови рада: формирана су два информатичка кабинета, формиран кабинет страних језика са 30 слушних места, набављено доста наставних средстава (графофолије за географију, физику, звучне читанке...) поправљене справе у фискултурној сали, уведен видео надзор у обе школске зграде,уведен школски разглас у обе школске зграде, набављен потпуно нов намештај за кабинете физике, биологије-хемије и географије, комплетно је окречена унутрашњост старе и нове школске зграде, асфалтирано игралиште, постављене нове стативе, репариране су све табле у учионицама у старој и новој згради, уведено озвучење и у фискултурној сали, реконструисана је плоча испред старе школске зграде и постављене су бетонске плоче, замењен под у фискултурној сали, промењен намештај у продуженом боравку. 
Пред почетак ове школске године у школи су рађене две веома велике инвестиције: комплетно је реновирана фасада старе школске зграде и школа ће бити прикључена на градски топловод. 

            Овакву бурну прошлост и славну историју ретко која школа у Србији има. Данашњим и будућим генерацијама ученика и наставника остаје да својим радом и понашањем употпуне „мозаик“ вредности који се назива Основна школа“Анта Богићевић“

      
Литература:

„Два века Вукове школе 1795-1995“ , Љубомир Ћорилић, 1995 Лозница.
Лист „Ученик“ ( лист ученика и наставника )
„Летопис“ школе од 1919-2007. године
Архива школе

Летопис школе је школски документ, у нашој школи води од 1914. године. То је значајан и истотијски вредан документ који су исписивали управитељи школе.Данас летопис води библиотекар. У њега се бележе сви важнији подаци и догађања која су обележила сваку школску годину.

Нови део школе                         КОНТАКТ Активности Такмичења Хор и секције Друштвене организације Пројекти школе Ђачки парламент Занимљивости Познати ђаци Изложба радова Ђак генерације Школске свечаности       Наша школа је прва школа у Лозници одликована  Орденом заслуге за народ,  са Златном звездом и  низом других одликовања и  признања за стваралаштво у образовању и  васпитању деце.   Школа је организована као самостална установа без  издвојених  одељења. Ради у две школске зграде, једној у којој наставу похађају ученици од првог до четвртог разреда са класичним учионицама и у другој школској згради у којој су ученици од петог до осмог разреда у специјализованим учионицама и припремним  просторијама за наставнике. Поред ове две школске  зграде постоји и зграда продуженог боравка у којој се  налазе библиотека и школска кухиња са трпезаријом Детаљније >>      Школа се налази у самом центру града,стара  зграда је споменик под заштитом културе, па самим тим  мора много пажње да поклони еколошком и  естетском уређењу спољашности и унутрашњости.  У последњих неколико година значајно су побољшан  излед и услови рада у школи.Унутрашњост школе је у  сасвим солидном стању. Школа се редовно кречи, учионице  су оплемењене зеленилом, а врло често организујемо акције  уређења учионица.Школа сваке године учествује у акцијама  које организује Општинска организација ЦК ''Бирамо  најуређенију школску средину''. Детаљније >>          Наша школа је често носилац културних активности,  како у школи тако и у граду. Редовно сарађује са свим  институцијама културе. Честе су промоције књига, посете  позоришним и биоскопским представама, организација  приредби, смотри...Ученици наше школе су укључени  у програме и секције, које организује КУД ''Караџић''  (фолклор, драмска секција...), и у програме  Културнопросветног центра(школа страних језика,  школа цртања...).                                                     Наши ђаци                     Ђачки улаз у стару школску зграду                     Посета песника нашој школи                                                           Упис ђака првака           Посета дому за незбринуту децу Бања Kовиљача Дан заштите животне средине Акција рука руци     Маскенбал- I-разред

Тршић (Лозница)

 Тршић је насељено место града Лознице у Мачванском округу. Према попису из 2002. било је 1263 становника (према попису из 1991. било је 1210 становника), налази се 9 km југоисточно од Лознице. 

Тршић
Двориште Вукове куће
Основни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Мачвански
Град	Лозница
Становништво
Становништво (2011)	1263
Положај
Координате	44°30′29″N 19°16′08″E
Временска зона	средњоевропска: UTC+1
Надморска висина	233 m
Тршић Тршић на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број	15303
Позивни број	015
Регистарска ознака	LO

 Ученици треће и четврте године средњих школа који освоје једно од прва три места ослобођени су полагања испита из ове области приликом уписа на Филолошки факултет Универзитета у Београду и признаје им се да су постигли максималан број бодова.^[2] У селу се налази етнографски парк са спомен-кућом, објекти народне архитектуре и објекти намењени посетиоцима. Село је родно место српског филолога и реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића. Стога Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије сваке године у сарадњи са Друштвом за српски језик и књижевност Србије крајем маја баш у њему организује Републичко такмичење из српског језика и језичке културе за ученике седмог и осмог разреда основних и свих разреда средњих школа из државе.^[1]

  Село је родно место српског филолога и реформатора српског језика Вука Стефановића Караџића. Стога Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије сваке године у сарадњи са Друштвом за српски језик и књижевност Србије крајем маја баш у њему организује Републичко такмичење из српског језика и језичке културе за ученике седмог и осмог разреда основних и свих разреда средњих школа из државе.^[1]

Ученици треће и четврте године средњих школа који освоје једно од прва три места ослобођени су полагања испита из ове области приликом уписа на Филолошки факултет Универзитета у Београду и признаје им се да су постигли максималан број бодова.^[2] У селу се налази етнографски парк са спомен-кућом, објекти народне архитектуре и објекти намењени посетиоцима.

 Приликом израде етно-парка нарочита пажња била је посвећена жељи да се трајно обележи и сачува успомена на Вука и његово дело, као и да се очувају природна средина и просторне вредности. 1933. године на месту где је била кућа породице Вука Караџића подигнута је спомен-кућа, дводелна брвнара, делом над подрумом, стрмог крова покривеног шиндром. Један део брвнаре чине кућа и соба, а други вајат, качара и кош за кукуруз. Кућа је одељење са отвореним огњиштем, покућством и посуђем, карактеристичним за куће из 19. века. У соби се налазе кревет, сто, клупа, иконе, гусле и Вуков портрет из 1816. године, рад Павела Ђурковића.

Поводом 100 година Вукове смрти (1964. године) студентске радне бригаде на радној акцији „Тршић 64" су подигле амфитеатар са позорницом, који одговара потребама организовања Вуковог сабора и Ђачког Вуковог сабора, а 1987. године Тршић добија целовит изглед као културно-историјско споменичка целина. Такође је изграђен пут од Вукове куће до манастира Троноша.

Од недавно у Тршићу је заживео и сеоски туризам претварањем породичних кућа у атрактивне објекте намењене за смештај гостију, тако да је сад могуће посетити ово живописно место и остати у њему пар дана и уживати у чарима домаће кухиње као и природног сеоског амбијента.

 У насељу Тршић живи 979 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 36.9 година (36.0 код мушкараца и 37.8 код жена). У насељу има 376 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3.36.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Трг Вука Караџића у Лозници
Опширније
Основни подаци
Држава	Србија
Покрајина	централна Србија
Округ	Мачвански округ
Становништво
Становништво	19.863
Агломерација	86.413
Положај
Координате	44°32′02″N 19°13′16″E
Временска зона	UTC+1, лети UTC+2
Надморска висина	142 m
Лозница Лозница на мапи Србије
Остали подаци
Градоначелник	Видоје Петровић (Г 17+)
Поштански код	15300 15301
Позивни број	015
Регистарска ознака	ЛО
Веб-страна	[1]

Лозница је град и седиште града Лознице у Мачванском округу у западној Србији. Према попису из 2002. градско насеље Лозница је имало 19.863 становника, док је на територији која припада Граду Лозници, живело  86.413 становника.

Историја[уреди]

О насељености овог краја, још од праисторије, сведоче многи археолошки налази. Од око 900. до 300. године старе ере, ову област насељавали су Илири. Најстарије насеље Ad Drinum потиче из римског доба.

Насеље на месту данашње Лознице први пут се помиње у повељи краља Милутина с почетка 14. века, а као паланка већ 1717. године. Име је вероватно дошло од речи лозица због великог броја винограда.

У време Првог српског устанка у Лозници је био војвода Анта Богићевић који је водио Бој на Лозници, што је опеваоФилип Вишњић. Као град насеље Лозница формирало се 1834. године, годину дана после припајања Кнежевини Србији. Поред мушке основне школе која с прекидима ради од 1795. године, 1858. године добија и женску, а непотпуну Гимназију 1871. године. Већ 1888. године Лозница има новчани завод, штедионицу, суд, болницу.

Током Првог светског рата, од 16. до 20. августа 1914. надомак Лознице је вођена Церска битка, у којој је српска војска поразила аустроугарску. Друга битка у овом крају у Првом светском рату крају била битка на Мачковом камену, од 18. до 23. септембра 1914. Колубарска битка, трећа битка у овом крају је започела аустроугарском офанзивом 6. октобра 1914. општим нападом на Другу армију која је држала положаје у доњем Јадру и Мачви. У биткама на Гучеву и Дрини после великих губитака српска војска се повукла на Колубару.Лозница је ослобођена 2. новембра 1918. године.

Стварањем Краљевина СХС из основа се променио положај Јадра. Од пограничног краја постао је срез дубоко у унутрашњости нове државе. Миран живот становника Лознице прекинуо је Други светски рат. Четници су ослободили Лозницу 31. августа 1941. Окупатор је поново заузео Лозницу, а октобра 1941. у Драгинцу су у знак одмазде стрељали 2.960 људи, жена и деце. Лозница је ослобођена 23. септембра 1944. године. После ослобођења 1944. године Лозница је имала око 3.000 становника. Према последњем попису из 1991. године у лозничкој општини је у 54 насељена места живело 87.658 становника. Сам град те године имао је 18.826 становника а са приградским насељима Клупцима, Крајичницима и Лозничким пољем непуне 34.000. Лозница је за време протеклих ратова на простору бивше Југославије била транзитна станица и уточиште избеглим и унесрећеним људима. Негде око 70.000 људи је прошло кроз овај град, велики број њих је добио помоћ и збринут. И данас око 15.000 избеглих и расељених лица живи на подручју општине Лозница.

Демографија[уреди]

У насељу Лозница живи 15.855 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 38,3 година (37,3 код мушкараца и 39,3 код жена). У насељу има 6.666 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.